Početkom sedamdesetih,
na desnoj slankamenskoj obali zvanoj Oduševci, nikla je mala, lepa vikendica u
alpskom stilu. To je bilo vreme kada se od plate živelo, a od viškova, regresa
i trinaeste plate zidalo.
Tehničar Periša i žena mu, Danče, tako
rešiše da naprave kućicu za odmor, a bogami i da ulože teško nezarađene pare u
nešto što je uvek kapital. Ujak Milija, referent na stovarištu sušene građe,
ustupio im je dva kubika greda upola cene, a sestrić Ljuba, trgovac u „Ferumu“,
pokloni im šrafove i klanfe. Kada je stigla cigla iz Golubinaca od kumovog
kuma, gradnja je mogla da počne. Periša, zlatnih ruku i Danče brzog skoka,
stigoše do krova za dva meseca. Pobodoše jagnjeću glavu u rogove i počastiše prijatelje,
rođake i kumove.
Godinama su njih dvoje, svakog vikenda
odlazili u kuću za odmor da dirinče i vraćali se mrtvi umorni u svoj skromni,
dvosoban stan. Deca im nisu pomagala, jer su morala da uče, a baba je bila
bolešljiva, pa bi samo smetala u onoj lepoti. Kada su krajem osamdesetih najzad
završili vikendicu, udari kriza.
Krenuše
nestašice kafe, ulja, mesa i benzina. Ukinuše se viškovi i trinaeste plate, pa
se u kuću za uživanje nije moglo. Svake
subote, vikendica je čežnjivo gledala ka slankamenskom drumu ne bi li ugledala
svoje gazde, ali uzalud. Vetar je digao crep, oluci su zarđali, grede
istrulile. Jedino društvo su joj bile bele lađe, koje su taljigale ka Beču i
Pešti.
Danas,
na oronuloj kući za odmor stoji kartonska tabla na kojoj piše – Na prodaju.
Dođu ljudi, pogledaju, namršte se i – odu. A ona, gorda, ne pokazuje ni gorčinu
ni tugu. Zna da će jednom doći neko, ko će od nje opet napraviti lepu kuću,
crvenog crepa i bakarnog opšiva. Da će to biti opet ona zgodna devojka kao s početka
sedamdesetih.
Tako sam video, a možda je tako i bilo.
Нема коментара:
Постави коментар