Nekada je moj deda slusao varoške pesme, jeo barena jaja ili deset sa lukom. Išli su za kukavicom koja je kukala u gaju tom ili na mansardi malom stanu. Litar belog i sifon, karo čaršav i mesingane piksle, cigarete u višnjevoj muštikli, iznad glave Kosovka devojka, direktori u odelima sa leptir mašnama, basadžija obavezno sa dva zlatna zuba, a kad se društvo malo nabari kreću poskočice, šaljive rime i bećarci. Na te pesme, tambure i violine mirisao je Beograd pred rat. Kasaba koja je sve više ličila na evropsku varoš. Još kada su u ,,Srpsku krunu" stigli mađarski cigani sa ružom u zubima, a olga Jančevecka u Kazbeku otpevala blok ruskih romansi i nezaboravnu ,,Mimozu", pomislili smo da je Beograd postao centar evropskim muzučkih uticaja.
E e e e e... a onda je stigao čovek na belom konju, za njim harmonikaš, za harmonikašem delije koje su se hvatale jedan drugom za kaiš. Vrlo brzo smo saznali da se to držanje zove Kozaračko kolo i da su ga igrali samo muzikalni, za one bez sluha izmišljeno je glamočko gluho, u većim gradovima u tzv. kino dvoranama skakutao je ,,Pastir Kostja", ali kada je narod video ,,Mama Huanitu" sve ono pre te gorde starice prestalo je da postoji. Mislim, što se naroda tiče, ali sem naroda naše društvo su tada činili i nazadni elementi, dekadentna omladina i slepi putnici u vozu istorije. Oni koje su se udaljili prilikom ,,Bala na vodi" i oni koji su voleli više Beni Gudmena i Glen Milera nego politbiro i Udbu zajedno na radio Beogradu, jedinom prozoru u svet, tih pedesetih i sad šta se dešava ?! Kreće tortura meksikanskih i grčkih melodija koja traje sve do početka šezdesetih, kada se pjavljuje njegovo veličanstvo šlager. Tv Beograd, tada tek u povoju, prenosi festival u San Remu, a kasnije i ,,Kanconisimu" i takmičenje za ,,Pesmu Evrovizije". Beograd, Zagreb, Split, Opatija, Krapina, Skoplje i Istra dobijaju svoje festivale. Đorđe Marijanović baca sako u publiku, publika baca cveće na Đorđa, osnova se PGP-RTB 1961. godine i ploča ,,Zvižduk u osam" prodaje se u 170.000 primeraka, nikom ništa nije jasno, jer je u to vreme u Jugoslaviji bilo svega 15.000 gramofona i taman kada su nam narodne vlasti pomislile da se najzad događa ludilo koje se može tolerisati, javljaju se rokeri sa dugim kosama koji odvaljuju po gitarama utaknuti u radio ,,Kosmaj". Naravno, radio ,,Beograd" odmah reaguje sastankom u 9.05h, a nešto kasnije emisijom ,,Vece uz radio". Minimaks se sluša u školama na tranzistorima, novinarska kuća ,,Polotika" izbacuje džuboks sa plastičnim sing pločama.
Eto, to je bio početak uključenja u novi, razvijeni, moderni svet, to je bio početak i evo, još se kraj i ne nazire
Teskt preuzet iz radio emisije ,,ZABAVNIK"
Нема коментара:
Постави коментар