Nekada sam, svake nedelje,
odlazio na beogradski hipodrom da gledam konje, te lepe životinje sa poštenim
očima, koje umeju da prime i uzvrate ljubav. Međutim, te sezone nijednom nije
vodio konj na koga sam se kladio, mada se užasno trudio i upinjao.
Prvi put mi je neko ćušnuo
tiket u ruke i rekao: „Zaokruži nekog, bilo koga, tek da bude zanimljivo.” I ja
sam onako, bez razmišljanja zaokružio broj tri. Tek sam kasnije video svog
favorita, koji je kroz cilj prošao pretposlednji, sav zadihan i znojav. Okretao
je glavu prema tribinama i meni se učinilo kao da mi se izvinjava.
Posle toga, nikada nisam
mogao da se kladim na drugoga. Tešio sam ga posle svakog poraza i vikao uz
ogradu: „Dobro je, mali,
biće bolje!” Samo sam ja primećivao koliko se trudio i strahovao da li će ga
opet pustiti na stazu. Ali, gubitnike niko ne voli... Ni ljude, ni konje.
Sledeće sezone moj konj više
nije trčao. Dali su mi telefon „Zobnatice” da pitam šta je s njim, ali se nisam usudio da
okrenem tih nekoliko brojeva. Plašio sam se loših vesti i pustio da mi do dana
današnjeg ostane najlepši, najbrži i najbolji... autsajder. A što se tiče
šampiona i pobednika, njih nek voli neko drugi. Nemam ništa protiv.
Tako sam video, a možda je tako i bilo.
Нема коментара:
Постави коментар