Ne tako davno, sa naše periferije, ozarenih lica, polazile su komšije put Niša, Sićevačke klisure i Skopja, da bi petnaest dana „carski“ letovali u Grčkoj.
Sećam se Spasojevića, pionira „paradajz turizma”, čiji je vartburg zveckao zbog tanjira, viljušaka i noževa u gepeku. Čak su se i carinici, koji su na graničnim prelazima viđali svašta, čudom čudili kako pola kuhinje može stati u gepek. Tu su bile čak i cediljke za rezance, plastični karafindl i pretis lonac. Jedino nisu nosili plehove za pečenje, jer je za tu vrstu klope u Grčkoj, tačnije na potezu Paralije-Stavros-Platamon, postojao razrađen sistem. Domaćin u beloj potkošulji, u cik zore oko 5 sati, prvog dana letovanja ode u pekaru i ako obeća Grku da će svih 15 dana peći pilence i đuveč kod njega, dobija na poklon suvenir - pleh. Slična pogodba može se postići i na pijaci, kod filigrana, Grka Zorbe koji na plaži, zajedno sa svojim magarcem Jorgom prodaje bostan. Spasojevići toliko nagodbi naprave i toliko obrnu kapitala, da su uz sav trud uspevali da potroše sto pedeset maraka za hranu i da se vrate po dve-tri kile podgojeniji, tj. bucmastiji.
Naravno, nisu Spasojevići jedini „paradajz-turisti“ na našoj periferiji, ali ih uzimamo za primer zato što su najmanji rasipnici. Na primer, Markovići vole da letuju malo komotnije. Svakog trećeg dana zakolju lubenicu, a nije retko da glava familije ponekad popije i pivo.
Ove godine neće zveckati vartburg i neće biti pilića u plehu. Skočila drahma, da se to izdržati ne može. A oni koji su navikli da letuju najjeftinije moguće, taj trošak ne mogu podneti. Iako se plehovi još uvek daju za džabe!
Нема коментара:
Постави коментар