Sećanja na Galeta Jankovića - Banje i lečilišta

Nekada se tačno i vrlo dobro znalo šta su banje, a šta su lečilišta. U banje se išlo da se ljudi odmore, a u lečilišta da im bude manje gore no što jeste. U lečilištima se kukalo, a u banjama uživalo. U banje su odlazili predstavnici više i visoke klase građanskog društva na partije bridža i ogovaranja. Podeblje gospođe ministarke i mršavi carinski posrednici. Poneki pisar prve kategorije i udove brkatih trgovaca na veliko i malo. Babucineri sa čipkanim okovratnicima i zlatnim koljeima i penzionisani đenerali intendantskih službi sa štapovima od bambusa iz Latinske Amerike.

Svi oni, vukli su sa sobom kartonske kufere presvučene kožom, simpatične rođake u cicanim haljinama i nesrećne družbenice razočarane u ljubav još od bitke kod Verdena. Zato se po banjama, u sezoni, održavao kongres provodadžika koje su kidisale na bogatune i neumorno ih obasipale ponudama. Ako dođe do braka, znala se tačno utvrđena tarifa, a što se tiče kontakta, dovoljna je bila i mala pažnja. Zbog takve banjske klijentele, ugostitelji i hotelijeri su angažovali tamburaške devojačke orkestre iz Moravske i muške sekstete koji su svirali malo Ševalijea, a malo diksilend i čarlston.

Najuvaženiji gosti su bili pisci, koji su dolazili da završe poslednjih stotinak stranica budućeg epohalnog dela i mlađani lovci na ženska srca, koji su pre podne vodali bogate tetke do izvora lekovite vode, a predveče se pretvarali u „pardon majstore“ u belim odelima od paname.

Najpopularniji su bili „trač-majstori“ iliti gradske muvare, koji su za par belih špricera i bilo čega „na čačkalicu“, otkrivali intimu ministarskih i trgovačkih kuća, ne zaboravljajući da ocrne naše studente iz Pešte i Pariza koji su, pouzdano se zna, posećivali kupleraje.

Zato, kad čujete pesmu Iva Montana „Jesenje lišće“, znajte da je posvećena banji. „Saga o Forsajtima“ i „Marijana moje mladosti“ su napisane u banji. Na mestima gde se odmara i leči duša. A lečilišta su nešto sasvim, sasvim drugo.

Sećanja na Galeta Jankovića - Paradajz turizam

Ne tako davno, sa naše periferije, ozarenih lica, polazile su komšije put Niša, Sićevačke klisure i Skopja, da bi petnaest dana „carski“ letovali u Grčkoj.

Sećam se Spasojevića, pionira „paradajz turizma”, čiji je  vartburg zveckao zbog tanjira, viljušaka i noževa u gepeku. Čak su se i carinici, koji su na graničnim prelazima viđali svašta, čudom čudili kako pola kuhinje može stati u gepek. Tu su bile čak i cediljke za rezance, plastični  karafindl i pretis lonac. Jedino nisu nosili plehove za pečenje, jer je za tu vrstu klope u Grčkoj, tačnije na potezu Paralije-Stavros-Platamon, postojao razrađen sistem. Domaćin u beloj potkošulji, u cik zore oko 5 sati, prvog dana letovanja ode u pekaru i ako obeća Grku da će svih 15 dana peći pilence i đuveč kod njega, dobija na poklon suvenir - pleh. Slična pogodba može se postići i na pijaci, kod filigrana, Grka Zorbe koji na plaži, zajedno sa svojim magarcem Jorgom prodaje bostan. Spasojevići toliko nagodbi naprave i toliko obrnu kapitala, da su uz sav trud uspevali da potroše sto pedeset maraka za hranu i da se vrate po dve-tri kile podgojeniji, tj. bucmastiji.

Naravno, nisu Spasojevići jedini „paradajz-turisti“ na našoj periferiji, ali ih uzimamo za primer zato što su najmanji rasipnici. Na primer, Markovići vole da letuju malo komotnije. Svakog trećeg dana zakolju lubenicu, a nije retko da glava familije ponekad popije i pivo.

Ove godine neće zveckati vartburg i neće biti pilića u plehu. Skočila drahma, da se to izdržati ne može. A oni koji su navikli da letuju najjeftinije moguće, taj trošak ne mogu podneti. Iako se plehovi još uvek daju za džabe!

Sećanja na Galeta Jankovića - Očevi i oci

Očevi su nas upropastili, oci dokrajčili. Dok su bili tate, sve je bilo drukčije. Šlajpici puni, kuća puna, mama u bundi, mi u Trstu, a oni... u Libiji, Iraku, Sahari, Maču Pikču. Parice stižu, a nema ko da gunđa! Dolar ko kuća, a kuća bez domaćina. Društvo loče viski i koka-kolu dok je mama na poslu. A onda mama loče, a mi u kafiću.

A kad tata, prepečen od sunca i izujedan od škorpija, dođe - radosti nema kraja. Kuferi nabrekli, parice ko šaše, a što je najlepše, ne ostaje dugo. Ode nazad malim afričkim iščukanim avionom sa našim obećanjem da ćemo učiti i maminim da će manje troštiti. I svake dve godine izmuva preko veze da ostane još dve. Izeli ga monsuni, amebe, štakori i zmije samo do pola. Ima tu još da se glođe i glođe!

Dobri tata postaje ćale kada krene po bolovanjima. Izvali se usred dnevne sobe, kašlje, krklja i svakog dana ponešto snima. Otima nam flaše viskija i daje ih lekarima! Pare za leviske  i letovanja prebacuje u fond za lekove! Boluje preko naših leđa bez imalo obzira.

I onda, jednog dana, ćalci postaju očevi! Zapošljavaju nas u nekim jadnim firmama sa radnim vremenom od 7 do 3, poklanjaju nam opel kadet iz 1979. godine, ustupaju velikodušno dečje sobe da smestimo porodicu, pričaju nam ono što je trebalo da pričaju pre dvadeset godina... Očevi, naravno, ne shvataju kako su bili dobre tate. Oni misle da su sada, onako izmoždeni i polubolesni pravi, a da su onomad rmbali, sticali, pabirčili, gradili... Ne kapiraju da smo tada uz njih, a bez njih, imali sve, a danas ništa! Koliko ondašnje SVE danas vredi, dobro se zna i oseća.

Kada tim i takvim očevima kupimo parče sira iz uvoza, dugmad za košulju kod švercera ili mašnu na rasprodaji, postaće oci. Naši dobri oci, koji nikada nisu znali šta nam u stvari treba. Od kojih smo drpali, kao što su oni drpali od društva. Takvo je vreme bilo, u takvim smo godinama bili.

Sećanja na Galeta Jankovića - Napici

Pili su se, na našoj periferiji, razni napici. Ne možete ni zamisliti čega tu sve nije bilo, čak ni makrobiotičari, alhemičari, predratni kulinari ne bi verovarli šta su sve starovremenske domaćice pripremale i znale. Tu je bilo đakonija za sve uzraste ali i za sve bolesti, čudotvornih čajeva za dijareju i mladalačko ludilo, likera za potenciju i prostatu, trava za nervus-lagus i čukljeve i da ne nabrajam dalje. Zamislite liker od jaja, takozvani aer konjak, za proširene hiluse i veliki kašalj. Stavite u plavu šerpu na tufne šezdeset jaja i držite ih u njoj šezdeset dana. Preko njih cedite limun i pustite ih da ogreznu, zatim izvaditi opnu i sipate liker u sterilisane flaše od zimnice i to je sva mudrost. Znate, aer konjak se služio samo u nobl kućama i to pred ručak, a u manje otmenim kućama deca su pila sirupe, čuveni ,,Biosandostol", na bazi pomorandžinog soka i ribljeg ulja. Na flaši bila je naslikana plavooka devojčica sa bucmastim obrazima i roditelji su masovno kupovali taj napitak verujući da će i njihovo dete biti tako zdravo i debelo.

Jedno vreme u modi je bio i ,,Tonikum Roš", švajcarski preparat za jačanja kompletnog organizma, koji su cevčili alkoholičari zbog jake arome orahovače.

Kad nestane pića u kući, mokra braća su iznenada osećali sažaljenje prema vlastitom organizmu i natezali uvoznu medicinu.

Gazde se nisu nogo povodile za svetskim i nobl alko-trendovima, već su i dalje pile piće svojih zavičaja, da ne kažem od detinjstva, to je u stvari bila borba prečana i srbijanaca, borba dudare i šljivovice, burića i petački, šta je bolje, prirodnije, čistije do danas nije razjačnjeno, ali se zna da su i jedni i drugi o slavama reklamirali svoja pića od kojih glava ne boli i koja su kao mleko.

Nemojte misliti da sam zaboravio neke bezalkoholne delikatese, kao što su na primer kabeza, melanš, pa čuveni klaker, koji su cevčili seljaci na Savi, da bi se kasnije ta moda proširila rumunskom ulicom i na Dedinje. Zdepasta vlaša, zeleni i žuti napitak i gumeni pampur na rastezanje. Kasnije posle rata, prvo se nije pilo ništa sem čaja od nane, koja je nicala po periferijskim livadam, a ksanije se prešlo na Koktu i Kruškovac, najpopularnija pića nove Jugoslavije. Ona su se pila dok narod nije počeo da pije nešto bolje, ali tek negde šezdesetih, a što se mne tiče, deda je dobio neke pare na lozu i baba je napravila aer konjak od šezdeset jaja i mogu vam reći - da sam živeo pre rata, samo bih to pio.

                                                        Tekst preuzet iz radio emisije ,,ZABAVNIK"

Sećanja na Galeta Jankovića - Sindikalno letovanje

U albumu sa starim, crno-belim slikama, još uvek dremaju zumbane sličice sa sindikalnog letovanja iz davne šezdeset i devete godine, ovim redom:

Fiat 600, zvani fića, sa gepekom punim kartonskih kofera uvezanih žicom i kanapom i babom na prednjem sedištu, sa plehom pite u krilu. Otac sa termosom i tri vlažne maramice na vratu, čelu i levom uvetu, u platnenim espadrilama da bolje oseti kuplung, majka sa pečenim piletom i pod „bensedinima“ jer samo čeka da se baba i otac pokoškaju, histerično urla: „Kad su se dva bracanina...“ još od Zemun-polja. Dete ošišano tako „da glava diše“ sa Jugoplastikinim perajima na nogama. Pokušava da se namesti za spavanje i svaki put kad se promeškolji, opali perajima babi zaušku. Onda dobije ćušku i bolno jeca kao fića pri preticanjima.

Put do mora, na kome prete velike opasnosti. Miris roštilja kod Banje Koviljače, miris jagnjetine sa panja kod Višegrada i ladna kokta u plastičnim kadicama punim leda. Naravno, pravi sindikalci ne upadaju u zamku, makar svisli od gladi i žeđi! Baba brzo podmeće ocu parče pite pod bradu, a majka ga udara batakom po temenu. Sindikalni fond može biti okrnjen tek za kaficu u Mostaru. Šetnja mostom je u to vreme bila besplatna.

Dolazak u sindikalno letovalište u kasnim večernjim časovima. Ukočeni otac leže na dasku, baba još uvek sedi u fići, jer ne može da izađe. Upalili joj se čukljevi. Majka je bleda ko krpa, a ja histerično pumpam šlauf.  Upravnik Lule prti kofere i kaže da je sačuvao četiri porcije slatkog kupusa od ručka. Saopštava nam da je za druga inžinjera odvojio omalterisanu sobu i novi lavor. Odmaralište je stiglo „do prve ploče“, ali šta čoveku treba na moru sem sunca i vode? Kupus toliko smrdi, da se odlučujemo za laku večeru - marmeladu Grocka u pakovanju od pet kila i margarin.

Baba razmešta krevete u sobi i prebacuje orman iz desnog ćoška na levi zid. Otac i baba ne govore, majka plače, ja sam kažnjen. Ne daju mi da spavam sa maskom za ronjenje. Šjora Luce kuca na prozor i pita: „Oći l’ dite rogaća?“ Otac duva dušek za babu, po kome će ona sledećih deset dana juriti protezu do zore. U daljini, čuje se more i zvuk njihanja tri palme na otoku sreće.

Prvi dan na plaži. Kupuje se termos i primus od Čeha. Lule izdaje bon za suncobran. Među konzervama i korpama od lubenica plutaju deca i vrište. Na banderi plakat za koncert Tereze Kesovije, pre operacije nosa. U bioskopu, Džon Vejn i „Rio Bravo“. Kuvarica Milanka sprema ćušpajz za ručak. Otac pije vlahovac na suncu, zatim hrče. Baba je u hladu, u kecelji. Majka prvi put izgovara rečenicu, koju će kasnije stalno ponavljati: „Sad i nikad više.“

Fotograf na plaži cima magarca i plastičnog labuda. Ja tri puta padam sa labuda jer je prenapumpan. Ipak, slika je napravljena iz četvrtog pokušaja.

                                                                 Tako sam video, a možda je tako i bilo.

                                                                              ,,LABUDOVA PESMA"