Sećanja na Galeta Jankovića

Nekada je moj deda slusao varoške pesme, jeo barena jaja ili deset sa lukom. Išli su za kukavicom koja je kukala u gaju tom ili na mansardi malom stanu. Litar belog i sifon, karo čaršav i mesingane piksle, cigarete u višnjevoj muštikli, iznad glave Kosovka devojka, direktori u odelima sa leptir mašnama, basadžija obavezno sa dva zlatna zuba, a kad se društvo malo nabari kreću poskočice, šaljive rime i bećarci. Na te pesme, tambure i violine mirisao je Beograd pred rat. Kasaba koja je sve više ličila na evropsku varoš. Još kada su u ,,Srpsku krunu" stigli mađarski cigani sa ružom u zubima, a olga Jančevecka u Kazbeku otpevala blok ruskih romansi i nezaboravnu ,,Mimozu", pomislili smo da je Beograd postao centar evropskim muzučkih uticaja.
E e e e e... a onda je stigao čovek na belom konju, za njim harmonikaš, za harmonikašem delije koje su se hvatale jedan drugom za kaiš. Vrlo brzo smo saznali da se to držanje zove Kozaračko kolo i da su ga igrali samo muzikalni, za one bez sluha izmišljeno je glamočko gluho, u većim gradovima u tzv. kino dvoranama skakutao je ,,Pastir Kostja", ali kada je narod video ,,Mama Huanitu" sve ono pre te gorde starice prestalo je da postoji. Mislim, što se naroda tiče, ali sem naroda naše društvo su tada činili i nazadni elementi, dekadentna omladina i slepi putnici u vozu istorije. Oni koje su se udaljili prilikom ,,Bala na vodi" i oni koji su voleli više Beni Gudmena i Glen Milera nego politbiro i Udbu zajedno na radio Beogradu, jedinom prozoru u svet, tih pedesetih i sad šta se dešava ?! Kreće tortura meksikanskih i grčkih melodija koja traje sve do početka šezdesetih, kada se pjavljuje njegovo veličanstvo šlager. Tv Beograd, tada tek u povoju, prenosi festival u San Remu, a kasnije i ,,Kanconisimu" i takmičenje za ,,Pesmu Evrovizije". Beograd, Zagreb, Split, Opatija, Krapina, Skoplje i Istra dobijaju svoje festivale. Đorđe Marijanović baca sako u publiku, publika baca cveće na Đorđa, osnova se PGP-RTB 1961. godine i ploča ,,Zvižduk u osam" prodaje se u 170.000 primeraka, nikom ništa nije jasno, jer je u to vreme u Jugoslaviji bilo svega 15.000 gramofona i taman kada su nam narodne vlasti pomislile da se najzad događa ludilo koje se može tolerisati, javljaju se rokeri sa dugim kosama koji odvaljuju po gitarama utaknuti u radio ,,Kosmaj". Naravno, radio ,,Beograd" odmah reaguje sastankom u 9.05h,  a nešto kasnije emisijom ,,Vece uz radio". Minimaks se sluša u školama na tranzistorima, novinarska kuća ,,Polotika" izbacuje džuboks sa plastičnim sing pločama.
Eto, to je bio početak uključenja u novi, razvijeni, moderni svet, to je bio početak i evo, još se kraj i ne nazire

                                                           Teskt preuzet iz radio emisije ,,ZABAVNIK"

Sećanja na Galeta Jankovića - VIKENDICA

Početkom sedamdesetih, na desnoj slankamenskoj obali zvanoj Oduševci, nikla je mala, lepa vikendica u alpskom stilu. To je bilo vreme kada se od plate živelo, a od viškova, regresa i trinaeste plate zidalo.

          Tehničar Periša i žena mu, Danče, tako rešiše da naprave kućicu za odmor, a bogami i da ulože teško nezarađene pare u nešto što je uvek kapital. Ujak Milija, referent na stovarištu sušene građe, ustupio im je dva kubika greda upola cene, a sestrić Ljuba, trgovac u „Ferumu“, pokloni im šrafove i klanfe. Kada je stigla cigla iz Golubinaca od kumovog kuma, gradnja je mogla da počne. Periša, zlatnih ruku i Danče brzog skoka, stigoše do krova za dva meseca. Pobodoše jagnjeću glavu u rogove i počastiše prijatelje, rođake i kumove.

          Godinama su njih dvoje, svakog vikenda odlazili u kuću za odmor da dirinče i vraćali se mrtvi umorni u svoj skromni, dvosoban stan. Deca im nisu pomagala, jer su morala da uče, a baba je bila bolešljiva, pa bi samo smetala u onoj lepoti. Kada su krajem osamdesetih najzad završili vikendicu, udari kriza.

          Krenuše nestašice kafe, ulja, mesa i benzina. Ukinuše se viškovi i trinaeste plate, pa se u kuću za uživanje nije  moglo. Svake subote, vikendica je čežnjivo gledala ka slankamenskom drumu ne bi li ugledala svoje gazde, ali uzalud. Vetar je digao crep, oluci su zarđali, grede istrulile. Jedino društvo su joj bile bele lađe, koje su taljigale ka Beču i Pešti.

          Danas, na oronuloj kući za odmor stoji kartonska tabla na kojoj piše – Na prodaju. Dođu ljudi, pogledaju, namršte se i – odu. A ona, gorda, ne pokazuje ni gorčinu ni tugu. Zna da će jednom doći neko, ko će od nje opet napraviti lepu kuću, crvenog crepa i bakarnog opšiva. Da će to biti opet ona zgodna devojka kao s početka sedamdesetih.

                                        Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - TURISTIČKA PONUDA

Vidim, agencije izbacile nove aranžmane za putovanja, pa se setih kako smo nekada, već krajem juna, jurcali u najveće svetske zabiti i eldorada, u staru damu Evropu i mediteranske lumperajke.

Nije bilo kraja sveta gde nisi mogao da nađeš Jugovića. Mislim, onog bivšeg. Odeš na Tibet, ono Slovenac planinari... U Peruu Crnogorac gusla, u Diznilendu Srbin delje slaninu, na Floridi Makedonac prodaje leblebije. I to sve preko agencija! Daju ti katalog od po kile, pa listaj i vidi gde ćeš. A naslovi, čista poezija:

-      VIDI NAPULJ PA UMRI, tri dana avionom, smrt po želji, doplata za trovanje picom „kvatro stađoni”.

-      BELA MAFIA DI SICILIA, pet dana kombinovano, ručak kod don Ćića Mamamie, pucanje na karabinjere, večera u samici u Palermu.

-      IZA GVOZDENE ZAVESE, sedam dana kroz zemlje narodne demokratije. Poseta filijalama KGB-a, kupovina državnih tajni za kliring.

-      HOLANDSKE KOLONIJE, zemlje gde nema lala, nema vetrenjača, nema ničega. Deset dana.

-      BUDITE ROBIN HUD, sedam dana u Šervudskoj šumi, ćebe za suprugu, ručak u normanskom zamku koji prvo morate da osvojite, poslednjeg dana dizanje ustanka. Beg autobusom.

Ko nije imao za inostranstvo, imao je na raspolaganju atraktivne  aranžmane u zemlji:

-      PUTEVIMA PRVE PROLETERSKE, Igman, sedam dana. Vodič na čelu, na belom konju, lekarska pomoć u Foči, specijaliteti sa kazana Seada Mulabdića Ibre, legendarnog kuvara pratećeg bataljona.

-      RUŠENJE MOSTA NA NERETVI, vikend sa noćenjem, ako niste na straži. Izbor za Mister Volođu, drugarsko veče sa neprijateljima i domaćim izdajnicima.

-      NEPOZNATA BELA CRKVA, poseta Žikičinoj kući, streljana sa pokretnim pandurima, večera uz proglas narodima i narodnostima.

-      ZIMSKA IDILA U KUMROVCU, sankanje u naćvama malog Jožeka, priče djed Martina uz puricu i štrukle.

Eto, tako smo se provodili dok je bilo para i dok smo svake treće godine bacali stare kufere. Eh, kad bi opet bilo.

                                                   Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - MANIFESTACIJE

Naša zemlja je bogata jabukama, šljivama, pšenicom, ali i manifestacijama. Ama, nema regiona, opštine, kraja, seoceta, koje nema dan u godini kada se klopa, pijucka i suduje. Kada se nešto proslavlja ili obeležava. Kako su se vremena menjala, tako smo izmišljali nove datume.

Nekad se slavilo rođenje nekog vojvode, posle narodnog heroja. Probijanje austrougarske opsade zamenilo je osnivanje partizanskog odreda. Naravno, samo u krajevima gde nisu rođeni ugledni pisci, prosvetitelji ili dobrotvori. Lako je bilo onima  u Tršiću ili Brankovini da naprave Vukove ili Desankine dane, ali šta da rade oni u Donjem ili Gornjem Klikovcu?

E, zato smo izmislili kobasicijade, kavurmijade, zlatan klot i srebrni frket, kotliće i ražnjeve, izgubljene jaganjce i hajke na vukove. Oni koji su bili na tim manifestacijama kažu da su se proveli ludo i nezaboravno. Jer, ipak smo mi narod od duha i veselja, iako nas istorija nije baš mnogo mazila i pazila.

Naravno da sem lokalnih slavlja imamo i manifestacije koje su ušle u evropske turističke kalendare i koje predstavljaju pravu atrakciju za neke druge svetove. To je, pre svega, Guča sa svojim čuvenim trubačima, pa Ljubičevske konjičke igre.

U svakom slučaju, dok je ovoga naroda, biće i manifestacija, slavlja, veselja. I onih velikih i onih malih. Zato, spremite se za Čiviju, Zlatne ruke, Sabor narodnog stvaralaštva, Nišku jesen i mnoge druge i zapamtite onu šumadijsku narodnu – u Srbiju se ne posti!

                                                   Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - TRIDESET OD MATURE

Trideset od mature…Ej!

Odela koja su nam kupili roditelji kao mladim pripravnicima i kompleti šiveni kod jeftinih šnajderki koje muči giht. Gužvamo se, ali porub još drži. Tri čira, dve žučne kese, par „angina pektoris”, možda i poneka prostata… Ko zna?! Odlikaši, muvare i ponavljači… Nesrećno udate i srećno razvedeni, slobodni koji ne znaju šta će sa slobodom… Duge, umorne veze sa kojima se putuje na Divčibare. Svi nasukani na tri tužne decenije. Gledali u pučinu, ostali u plićaku, seli u jedrenjak, ali nismo videli da su nam ukrali jedra.

Trideset od mature…Uf! Kolika ti je plata? Kako ti je keva? Viđaš li klince? Boli li te nešto? Čujem da ti je firma propala? Slike dece upadaju u šopsku salatu, albumčići idu iz ruke u ruku i obavezno: „Ovo smo mi u Turskoj.” Važni su oni kojima zvrči mobilni, nevažnima je iscurela  baterija. Već tri decenije nisu dostupni. Prvi se napijaju oni koji izlaze samo na godišnjicu mature. I u školi su znali šta se može i kada. Zato su razrednu zamenili ženom.

Trideset je prošlo od onoga dana, kada smo zagrljeni i pijani urlikali ispred naše gimnazije… Tada beše u modi ona pesma „Daj nam sunca”…

                                                            Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - KONJ

Nekada sam, svake nedelje, odlazio na beogradski hipodrom da gledam konje, te lepe životinje sa poštenim očima, koje umeju da prime i uzvrate ljubav. Međutim, te sezone nijednom nije vodio konj na koga sam se kladio, mada se užasno trudio i upinjao.

Prvi put mi je neko ćušnuo tiket u ruke i rekao: „Zaokruži nekog, bilo koga, tek da bude zanimljivo.” I ja sam onako, bez razmišljanja zaokružio broj tri. Tek sam kasnije video svog favorita, koji je kroz cilj prošao pretposlednji, sav zadihan i znojav. Okretao je glavu prema tribinama i meni se učinilo kao da mi se izvinjava.

Posle toga, nikada nisam mogao da se kladim na drugoga. Tešio sam ga posle svakog poraza i vikao uz ogradu: „Dobro je, mali, biće bolje!” Samo sam ja primećivao koliko se trudio i strahovao da li će ga opet pustiti na stazu. Ali, gubitnike niko ne voli... Ni ljude, ni konje.

Sledeće sezone moj konj više nije trčao. Dali su mi telefon „Zobnatice” da pitam šta je s njim, ali se nisam usudio da okrenem tih nekoliko brojeva. Plašio sam se loših vesti i pustio da mi do dana današnjeg ostane najlepši, najbrži i najbolji... autsajder. A što se tiče šampiona i pobednika, njih nek voli neko drugi. Nemam ništa protiv.

  

                                                                    Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - DECEMBAR

Slušam jutros kaljevu peć, pa se setih nekih drugih, toplijih vremena. Pucka bukovina kao nekad, dok je uz radio „Kosmaj” to bila jedina muzika u kući.

Ko bi rekao da će se na našu periferiju vratiti Boža amalin sa onom istom ispranom beretkom sa koje se po kiši slivala teget farba. Da će u ruci imati istu onu lopatu za pretovar, koju pamte skoro svi podrumi. Ko je mogao pretpostaviti da će iz trošnih dimnjaka opet pokuljati dim koji je nekada bojio sneg u neku boju nostalgije i da će me sve to setiti na frotirsku pižamu sa crvenim pajacima i grejanja leđa uz peć pred spavanje.

A bile su to sjajne godine... Deda je ložio peć časopisima koje je dobijao iz „Vagon lija” i dodavao malo uglja, tek da se uhvati žar. Baba me je pred spavanje češljala i na razdeljak bi kanula dve-tri kapi Crne mačke, da dete miriše. Uz šolju mleka i „Doktora Kildera”, pratio sam veče u novi dan. Uz isti zvuk koji danas čujem.

Prošla su vremena nafta-peći, trofazne struje, kreka-veso fantazija i švedskih tabli, da bi nam novo vreme donelo povratak na romantična stara vremena. Iznenada smo se setili stare oklopnjače „Potemkin” koja nam je tridesetak godina bila pod nosem u ćošku sobe. Morali smo da postanemo mnogo siromašni da bismo aktivirali staru damu, da se odreknemo sistema „sve na dugme” i opet napunimo podrume cepanicama i ugljem. Našli smo i zarđale mašice, staru kantu i gvozdeno postolje, da nam žar ne oprlji parket. Našli smo detinjstvo u samo jednom grejanju leđa, uz topli kalj.

Slušam jutros kaljevu peć, pa mi lepo. A bilo bi još lepše kada bi je ložio neko drugi.

                                                            Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - BIFE TITANIK

Tamo gde se završava periferija, a počinju oranice i dalekovodi, koji svojim tankim, metalnim rukama češkaju nebo, još uvek stoji mala, trošna baraka na kojoj piše – bufet Titanik. Onaj pravi Titanik je davno potonuo, ali ovaj naš se još uvek drži.

Stari metalni šank, ali sa novim ekserima, stari malter, ali nova masna farba, stari vinjak, ali u flaši sa novom etiketom, stari kelner Mileta, ali sa novom leptir-mašnom, još čekaju one klince koji su ranih sedamdesetih na plastičnim gajbama osvajali svoje prvo pivo. Svaka mladost ima svoju muziku i kafanu, a nama se, eto, zalomilo da Titanik bude kafana naše mladosti.

Te, sedamdeset i druge, kada je čika Raja golubar uzeo u najam taj bircuz, na šanku je stajao niški radio „Koncert” sa gramofonom na kome su se vrtele tri pesme – Pijem da je zaboravim, O majko, majko i Zbog jedne divne, crne žene. Na kalendaru iznad šanka, smeškale su se Rakel Velč u julu, Ursula Andres u avgustu, a za septembar nisam siguran… Brižit Bardo ili Džejn Birkin. Na centralnom zidu, visio je drug Tito u koloru, u admiralskoj uniformi na „Galebu”, zagledan u modru pučinu. Raja golubar nije hteo da kači one stroge slike za kabinete i berberske radnje, već je hteo da uz Titanik ide neko more, čisto zbog stila. I uvek kad bi pogledao u fotografiju Maršala, procedio bi kroz zube: „Ih, ljubi ga majka.” Od prvoga dana u Titaniku radi Mileta, Rajin brat ili kelner naše mladosti, koji tvrdi da se nikada nije napio, jer cuga u trku.

Naša generacija ima obavezu da svrati jednom mesečno na „malu gurmansku” i kriglu, jer su braća osetljiva kao roditelji koje deca ne obilaze. Čim se pojavimo, oni dreknu uglas:

-      Pa, dobro bre, omladino, mi smo mogli i da pocrcamo, a da se ne zna!

Tamo gde počinju oranice i gde dalekovodi tanušnim ručicama češkaju nebo, još uvek stoji bufet Titanik… Mesto gde smo jednom bili mladi.

                                                            Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - Banje i lečilišta

Nekada se tačno i vrlo dobro znalo šta su banje, a šta su lečilišta. U banje se išlo da se ljudi odmore, a u lečilišta da im bude manje gore no što jeste. U lečilištima se kukalo, a u banjama uživalo. U banje su odlazili predstavnici više i visoke klase građanskog društva na partije bridža i ogovaranja. Podeblje gospođe ministarke i mršavi carinski posrednici. Poneki pisar prve kategorije i udove brkatih trgovaca na veliko i malo. Babucineri sa čipkanim okovratnicima i zlatnim koljeima i penzionisani đenerali intendantskih službi sa štapovima od bambusa iz Latinske Amerike.

Svi oni, vukli su sa sobom kartonske kufere presvučene kožom, simpatične rođake u cicanim haljinama i nesrećne družbenice razočarane u ljubav još od bitke kod Verdena. Zato se po banjama, u sezoni, održavao kongres provodadžika koje su kidisale na bogatune i neumorno ih obasipale ponudama. Ako dođe do braka, znala se tačno utvrđena tarifa, a što se tiče kontakta, dovoljna je bila i mala pažnja. Zbog takve banjske klijentele, ugostitelji i hotelijeri su angažovali tamburaške devojačke orkestre iz Moravske i muške sekstete koji su svirali malo Ševalijea, a malo diksilend i čarlston.

Najuvaženiji gosti su bili pisci, koji su dolazili da završe poslednjih stotinak stranica budućeg epohalnog dela i mlađani lovci na ženska srca, koji su pre podne vodali bogate tetke do izvora lekovite vode, a predveče se pretvarali u „pardon majstore“ u belim odelima od paname.

Najpopularniji su bili „trač-majstori“ iliti gradske muvare, koji su za par belih špricera i bilo čega „na čačkalicu“, otkrivali intimu ministarskih i trgovačkih kuća, ne zaboravljajući da ocrne naše studente iz Pešte i Pariza koji su, pouzdano se zna, posećivali kupleraje.

Zato, kad čujete pesmu Iva Montana „Jesenje lišće“, znajte da je posvećena banji. „Saga o Forsajtima“ i „Marijana moje mladosti“ su napisane u banji. Na mestima gde se odmara i leči duša. A lečilišta su nešto sasvim, sasvim drugo.