Sećanja na Galeta Jankovića - Paradajz turizam

Ne tako davno, sa naše periferije, ozarenih lica, polazile su komšije put Niša, Sićevačke klisure i Skopja, da bi petnaest dana „carski“ letovali u Grčkoj.

Sećam se Spasojevića, pionira „paradajz turizma”, čiji je  vartburg zveckao zbog tanjira, viljušaka i noževa u gepeku. Čak su se i carinici, koji su na graničnim prelazima viđali svašta, čudom čudili kako pola kuhinje može stati u gepek. Tu su bile čak i cediljke za rezance, plastični  karafindl i pretis lonac. Jedino nisu nosili plehove za pečenje, jer je za tu vrstu klope u Grčkoj, tačnije na potezu Paralije-Stavros-Platamon, postojao razrađen sistem. Domaćin u beloj potkošulji, u cik zore oko 5 sati, prvog dana letovanja ode u pekaru i ako obeća Grku da će svih 15 dana peći pilence i đuveč kod njega, dobija na poklon suvenir - pleh. Slična pogodba može se postići i na pijaci, kod filigrana, Grka Zorbe koji na plaži, zajedno sa svojim magarcem Jorgom prodaje bostan. Spasojevići toliko nagodbi naprave i toliko obrnu kapitala, da su uz sav trud uspevali da potroše sto pedeset maraka za hranu i da se vrate po dve-tri kile podgojeniji, tj. bucmastiji.

Naravno, nisu Spasojevići jedini „paradajz-turisti“ na našoj periferiji, ali ih uzimamo za primer zato što su najmanji rasipnici. Na primer, Markovići vole da letuju malo komotnije. Svakog trećeg dana zakolju lubenicu, a nije retko da glava familije ponekad popije i pivo.

Ove godine neće zveckati vartburg i neće biti pilića u plehu. Skočila drahma, da se to izdržati ne može. A oni koji su navikli da letuju najjeftinije moguće, taj trošak ne mogu podneti. Iako se plehovi još uvek daju za džabe!

Sećanja na Galeta Jankovića - Očevi i oci

Očevi su nas upropastili, oci dokrajčili. Dok su bili tate, sve je bilo drukčije. Šlajpici puni, kuća puna, mama u bundi, mi u Trstu, a oni... u Libiji, Iraku, Sahari, Maču Pikču. Parice stižu, a nema ko da gunđa! Dolar ko kuća, a kuća bez domaćina. Društvo loče viski i koka-kolu dok je mama na poslu. A onda mama loče, a mi u kafiću.

A kad tata, prepečen od sunca i izujedan od škorpija, dođe - radosti nema kraja. Kuferi nabrekli, parice ko šaše, a što je najlepše, ne ostaje dugo. Ode nazad malim afričkim iščukanim avionom sa našim obećanjem da ćemo učiti i maminim da će manje troštiti. I svake dve godine izmuva preko veze da ostane još dve. Izeli ga monsuni, amebe, štakori i zmije samo do pola. Ima tu još da se glođe i glođe!

Dobri tata postaje ćale kada krene po bolovanjima. Izvali se usred dnevne sobe, kašlje, krklja i svakog dana ponešto snima. Otima nam flaše viskija i daje ih lekarima! Pare za leviske  i letovanja prebacuje u fond za lekove! Boluje preko naših leđa bez imalo obzira.

I onda, jednog dana, ćalci postaju očevi! Zapošljavaju nas u nekim jadnim firmama sa radnim vremenom od 7 do 3, poklanjaju nam opel kadet iz 1979. godine, ustupaju velikodušno dečje sobe da smestimo porodicu, pričaju nam ono što je trebalo da pričaju pre dvadeset godina... Očevi, naravno, ne shvataju kako su bili dobre tate. Oni misle da su sada, onako izmoždeni i polubolesni pravi, a da su onomad rmbali, sticali, pabirčili, gradili... Ne kapiraju da smo tada uz njih, a bez njih, imali sve, a danas ništa! Koliko ondašnje SVE danas vredi, dobro se zna i oseća.

Kada tim i takvim očevima kupimo parče sira iz uvoza, dugmad za košulju kod švercera ili mašnu na rasprodaji, postaće oci. Naši dobri oci, koji nikada nisu znali šta nam u stvari treba. Od kojih smo drpali, kao što su oni drpali od društva. Takvo je vreme bilo, u takvim smo godinama bili.

Sećanja na Galeta Jankovića - Napici

Pili su se, na našoj periferiji, razni napici. Ne možete ni zamisliti čega tu sve nije bilo, čak ni makrobiotičari, alhemičari, predratni kulinari ne bi verovarli šta su sve starovremenske domaćice pripremale i znale. Tu je bilo đakonija za sve uzraste ali i za sve bolesti, čudotvornih čajeva za dijareju i mladalačko ludilo, likera za potenciju i prostatu, trava za nervus-lagus i čukljeve i da ne nabrajam dalje. Zamislite liker od jaja, takozvani aer konjak, za proširene hiluse i veliki kašalj. Stavite u plavu šerpu na tufne šezdeset jaja i držite ih u njoj šezdeset dana. Preko njih cedite limun i pustite ih da ogreznu, zatim izvaditi opnu i sipate liker u sterilisane flaše od zimnice i to je sva mudrost. Znate, aer konjak se služio samo u nobl kućama i to pred ručak, a u manje otmenim kućama deca su pila sirupe, čuveni ,,Biosandostol", na bazi pomorandžinog soka i ribljeg ulja. Na flaši bila je naslikana plavooka devojčica sa bucmastim obrazima i roditelji su masovno kupovali taj napitak verujući da će i njihovo dete biti tako zdravo i debelo.

Jedno vreme u modi je bio i ,,Tonikum Roš", švajcarski preparat za jačanja kompletnog organizma, koji su cevčili alkoholičari zbog jake arome orahovače.

Kad nestane pića u kući, mokra braća su iznenada osećali sažaljenje prema vlastitom organizmu i natezali uvoznu medicinu.

Gazde se nisu nogo povodile za svetskim i nobl alko-trendovima, već su i dalje pile piće svojih zavičaja, da ne kažem od detinjstva, to je u stvari bila borba prečana i srbijanaca, borba dudare i šljivovice, burića i petački, šta je bolje, prirodnije, čistije do danas nije razjačnjeno, ali se zna da su i jedni i drugi o slavama reklamirali svoja pića od kojih glava ne boli i koja su kao mleko.

Nemojte misliti da sam zaboravio neke bezalkoholne delikatese, kao što su na primer kabeza, melanš, pa čuveni klaker, koji su cevčili seljaci na Savi, da bi se kasnije ta moda proširila rumunskom ulicom i na Dedinje. Zdepasta vlaša, zeleni i žuti napitak i gumeni pampur na rastezanje. Kasnije posle rata, prvo se nije pilo ništa sem čaja od nane, koja je nicala po periferijskim livadam, a ksanije se prešlo na Koktu i Kruškovac, najpopularnija pića nove Jugoslavije. Ona su se pila dok narod nije počeo da pije nešto bolje, ali tek negde šezdesetih, a što se mne tiče, deda je dobio neke pare na lozu i baba je napravila aer konjak od šezdeset jaja i mogu vam reći - da sam živeo pre rata, samo bih to pio.

                                                        Tekst preuzet iz radio emisije ,,ZABAVNIK"

Sećanja na Galeta Jankovića - Sindikalno letovanje

U albumu sa starim, crno-belim slikama, još uvek dremaju zumbane sličice sa sindikalnog letovanja iz davne šezdeset i devete godine, ovim redom:

Fiat 600, zvani fića, sa gepekom punim kartonskih kofera uvezanih žicom i kanapom i babom na prednjem sedištu, sa plehom pite u krilu. Otac sa termosom i tri vlažne maramice na vratu, čelu i levom uvetu, u platnenim espadrilama da bolje oseti kuplung, majka sa pečenim piletom i pod „bensedinima“ jer samo čeka da se baba i otac pokoškaju, histerično urla: „Kad su se dva bracanina...“ još od Zemun-polja. Dete ošišano tako „da glava diše“ sa Jugoplastikinim perajima na nogama. Pokušava da se namesti za spavanje i svaki put kad se promeškolji, opali perajima babi zaušku. Onda dobije ćušku i bolno jeca kao fića pri preticanjima.

Put do mora, na kome prete velike opasnosti. Miris roštilja kod Banje Koviljače, miris jagnjetine sa panja kod Višegrada i ladna kokta u plastičnim kadicama punim leda. Naravno, pravi sindikalci ne upadaju u zamku, makar svisli od gladi i žeđi! Baba brzo podmeće ocu parče pite pod bradu, a majka ga udara batakom po temenu. Sindikalni fond može biti okrnjen tek za kaficu u Mostaru. Šetnja mostom je u to vreme bila besplatna.

Dolazak u sindikalno letovalište u kasnim večernjim časovima. Ukočeni otac leže na dasku, baba još uvek sedi u fići, jer ne može da izađe. Upalili joj se čukljevi. Majka je bleda ko krpa, a ja histerično pumpam šlauf.  Upravnik Lule prti kofere i kaže da je sačuvao četiri porcije slatkog kupusa od ručka. Saopštava nam da je za druga inžinjera odvojio omalterisanu sobu i novi lavor. Odmaralište je stiglo „do prve ploče“, ali šta čoveku treba na moru sem sunca i vode? Kupus toliko smrdi, da se odlučujemo za laku večeru - marmeladu Grocka u pakovanju od pet kila i margarin.

Baba razmešta krevete u sobi i prebacuje orman iz desnog ćoška na levi zid. Otac i baba ne govore, majka plače, ja sam kažnjen. Ne daju mi da spavam sa maskom za ronjenje. Šjora Luce kuca na prozor i pita: „Oći l’ dite rogaća?“ Otac duva dušek za babu, po kome će ona sledećih deset dana juriti protezu do zore. U daljini, čuje se more i zvuk njihanja tri palme na otoku sreće.

Prvi dan na plaži. Kupuje se termos i primus od Čeha. Lule izdaje bon za suncobran. Među konzervama i korpama od lubenica plutaju deca i vrište. Na banderi plakat za koncert Tereze Kesovije, pre operacije nosa. U bioskopu, Džon Vejn i „Rio Bravo“. Kuvarica Milanka sprema ćušpajz za ručak. Otac pije vlahovac na suncu, zatim hrče. Baba je u hladu, u kecelji. Majka prvi put izgovara rečenicu, koju će kasnije stalno ponavljati: „Sad i nikad više.“

Fotograf na plaži cima magarca i plastičnog labuda. Ja tri puta padam sa labuda jer je prenapumpan. Ipak, slika je napravljena iz četvrtog pokušaja.

                                                                 Tako sam video, a možda je tako i bilo.

                                                                              ,,LABUDOVA PESMA"

Sećanja na Galeta Jankovića - Dobra, stara vremena

U dobrim, starim vremenima, znao se red! Prvo, svi gradovi su imali ulicu Maršala Tita. Ne - druga Tita, Josipa Broza ili predsednika Joške, već maršala! Od silnih titula, on je najviše voleo baš tu, jer svaki čovek voli da bude ono što nije, a to se retkima ostvari. Posle je maršal postao doktor vojnih nauka, studirajući uz rad. U svim gradovima ulica Maršala Tita vodila je do Trga slobode! Na početku, robna kuća Beograd, a na kraju, poslastičarnice Božur, Metohija, Nuhi, Pelivan. Između korneta, koji su simbolizovali dva slapa, slika sa broda Galeb. Admiral (na kopnu maršal) zagledan čeličnoplavim očima u morsku pučinu. Između robne kuće i poslastičarnice, dom kulture u kome radi kulturno-umetničko društvo preko dana, a uveče se prikazuju bioskopske predstave.

Svaki grad je imao i svog mrtvog i živog heroja. Pokojnik je dobijao bistu ispred osnovne škole, krštene po njemu, a živa debeljuca je, na Dan oslobođenja, evocirala uspomene kraj jagnjećih zaponjaka.

Svaki grad je imao i svoje unutrašnje i spoljne neprijatelje. Unutrašnji su bili ugostitelji, advokati, berberi, sitne zanatlije i ostali privatnici, koji nisu zavisili od državne plate. A spoljni je bio zajednički. „Majku im imperijaljistićku!“

Svaki grad je imao i svoju manifestaciju. Čiviju, Trubu, Zlatne ruke, Čobanske dane, Zlatnu bubu, Slaninijadu, Najbržu heklicu, Zlatnog drndača jorgana, Bakarni kotlić...

I na kraju, svaki grad je imao poštene opštinare i divlju gradnju. Pa šta? I Dedinje je naseljeno „na divlje“, pa ko te pita.

          U dobrim, starim vremenima, svaki pirinač je bio kočanski, krompir ivanjički, kajmak kraljevački, a svaka kobasica bačka. Za svaku rakiju, kojom bi vas ponudili, govorili su: „Pek’o čovek za sebe!“ A kada bi poluošašavljeni odlazili, rekli bi: „Izvinite ako nešto nije bilo u redu.“

          U tim vremenima, u kojima se znao red, seljak je postao radnik, socijalni slučaj sa ocem na selu. Otac, kasnije i deda, prehranjivao je veselog samoupravljača, a ovaj bi mu pomagao kad god bi izmuvao bolovanje. Posle dvadesetak godina, strpljiv,

podstanar, dobijao je stan. Govorio je: „Jedva čekam da se penzionišem, pa da se vratim u zavičaj.“ Ostavio je stančić deci, koja su ga u zavičaj ispratila rečima: „Šta si, ćale, stekao? Ništa!“

          U dobrim, starim vremenima, deca su bila pametnija od roditelja, a roditelji su sa strahopoštovanjem gledali u njihove diplome, kao u ikone. Sveti pravnik Mihajlo, Sveti Luka ekonomista, Sveta Paraskeva apotekarica... A kada smo već kod diploma, znalo se i ko šta studira. Neće valjda Kragujevčanin da studira farmaciju, kad mu je teča direktor u Zastavi. Ili Kruševljanin da „bistri“ političke nauke, a Merima proizvodi šampone i pomade. Ili, zamislite Zrenjaninca, koji želi da bude arheolog pored onoliko kilometara kobasica koje Servo Mihalj izbacuje dnevno. Piroćancu Tigar ispred nosa, a on bi u kustose!? Sve je rađeno planski, jer mi smo izmislili naučni socijalizam. Sistem u kome naučna misao trijumfuje nad zdravom logikom!

          U tim i takvim vremenima, ljudi (vredni ratar, trudbenik samoupravljač, čobanče sa frulicom, presrećni rudar, razni organi...) su bili veoma skromni. Žene su želele šlafrok od zenane, zavese iz Magazzine Mešinović (Via Roma trenta sete), šest čaša iz Upima na tufne, lutku za sofu i lampu-gondolu. A očevi - nov kačket, perorez sa otvaračem za pivo i igračicom trbušnog plesa na rukohvatu, neku lepu značku za rever braon odela. Lenjin, Kardelj, Treći kongres samoupravljača, Crveni barjak, nije važno. Žene su se ljutile na muževe samo kad ovi malo više popiju. Onda se očevi naljute, pa u kući ne mrdaju prstom. A kad se još više naljute, ručaju u menzi u firmi. A kada se strašno naljute, ne peru se u kući u lavoru, već se pljuskaju na dvorišnoj česmi i mumlaju: „E, moj jadovane, šta si doživeo...“ A žene vire kroz prozorče i tiho gunđaju: „Dobi’ upalu pluća, baš me briga...“

          I zato, ako sretnete ljude koji kažu: „Ih, al’ se nekada dobro živelo“ - znajte da misle na ta i takva stara, dobra vremena.

                                                                     Tako sam video, a možda je tako i bilo.

                                                                                     ,,LABUDOVA PESMA"

Sećanja na Galeta Jankovića - Pekara

Sve se lepo vidi sa „istorijske distance“, ali tada... Ja sam naslućivao da se vremena menjaju samo po mirisima pekare. Tamo se mešao miris ljudi i mirisi peciva i pečenja. Prase za Svetog Luku je drukčije mirisalo od praseta za Dan Republike, ali ne zbog prasića, već zbog ljudi. U plehu su svi bili isti, ali pred plehom i tezgom (i Bogom) nikako. Tada sam naučio da pravim razliku između mirisa Pokošenog sena i Pina silvestra, sapuna Palmoliv i čuvenog Meriminog, iz Kruševca.  Video ljude „na vi“ i one druge, „na ti“. Tihe i grlate, skromne i bahate.
 

Neki nikada nisu hteli da kupe hleb u pekari, da ne bi pomagali privatni sektor. Drugi nisu mogli da zamisle bećar paprikaš i kajganu od dvožučih jaja bez mlake cipovke. U pekarama se najbolje videla razlika između „aveti prošlosti“ i „onih koji vuku napred“. Malograđanštine i šumske solidarnosti. Primitivizma na nivou i onog drugog, ogoljenog i sigurnog u sebe. Neki su mljackali usred pekare, dok su čekali da plate, drugi gunjali iza ćoška. Nikada neću zaboraviti zvuk veštačke vilice koja preseca lisnato testo koje vruska. Zvuk koji se čuje kada se otkida krajka. Poljubac polukružnog sekača za burek i tepsije. Vidim džempere pune susama otpalog sa kuvanog đevreka. Čujem komšije koje traže slane perece sa malo više tečne soli. Zagoreli, skoro ugljenisan hleb.

 

Neki su donosili prasiće u svojim, specijalnim, tučanim plehovima i posebnu šolju za moču. Davali su uputstva pekarima, kao da su doktorirali pečenje na Sorboni. I naravno, stalno su imali zamerke, jer biti zadovoljan nije gospodski. Drugi su donosili gude u najlonu i imali samo jednu želju – da im pečenje ne zagori, ali i da ne ostane živo uz kosku. Prvi su imali „svog seljaka“, a drugi su krkali „preko firme“. I svako je imao svoga sveca. Najpopularnijeg su oslovljavali sa „drug“! Baš kao i pekara.

 E, zato sam ja imao ideju da nazovem ovu knjigu „Pekara“, ali pekara je suviše mala da primi toliki svet o kome već dugo pišem. A za njima su ostale mrve bajatog hleba... Te mrve sam skupio da ih ne bi pokljucali vrapci, gugutke i neko novo vreme.

                                                                       Tako sam video, a možda je tako i bilo.

                                                                                         ,,LABUDOVA PESMA"

Istorija Čukarice

                                                 Arheološki tragovi

Da je područje Beograda više puta bilo more, poslednji put pre osam miliona godina, svedoče i tragovi otkriveni na teritoriji današnje Čukarice. Kod Belih voda u Žarkovu nađeni su ostaci cetoterija miocenskog kita, a arheolozi tvrde da je i u koritu Save kod Ostružnice pravo groblje mamuta, bizona, izumrlih vrsta nosoroga i jelena iz prastarih vremena.

Velika reka, plodne nizine uz njenu obalu i blago zatalasano zaleđe oduvek su bili pogodni za staništa ljudi. Počev od paleolita, starijeg kamenog doba, postoje materijalni dokazi da je na čukaričkom tlu čovek neprestano osvajao prirodu i prilagođavao je svojim sve većim potrebama. Pretpostavke arheologa da su u mlađem paleolitu ljudi živeli u kraju koji će desetak hiljada godina kasnije biti poznat kao Banovo brdoŽelezniku, a posebno lokalitet u Žarkovu, posebno su značajni za rekonstrukciju života u ovo preistorijsko doba. potvrđuju predmeti otkriveni u blizini Save. U vreme vinčanske kulture i čukaričko područje bilo je za ono vreme veoma naseljeno, a tadašnji Čukaričani razmenjivali su dobra i sa ljudima iz udaljenih krajeva. 

Mnogi su tragovi ostali na čukaričkim prostorima: germanski, avarski, ranovizantijski, a onda sve više slovenski, to jest srpski.

Fibule sa zvezdastim pojačanjima na luku, nađene na Čukarici, svedočanstvo su o gvozdenom dobu i prisustvu ilirskog elementa. Na Čukarici, u Žarkovu, Ostružnici, Železniku nalaze se brojna nalazišta koja se vezuju za rimski period. Naučnici posebno izdvajaju ono na lokalitetu Kalemi u Železniku.Tu je bila vila rustika istaknutog rimskog građanina Klaudija Valentinijana.

                                                  Istorijski događaji

U poslednja tri veka, današnja čukarička opština bila je poprište ne samo krupnih, nego i sudbonosnih događaja za Beograd i Srbiju.

Sve do sredine 19. veka glavna skela za izvoz stoke iz Srbije u Austro-Ugarsku bila je kod Ostružnice. Prikupljanje Austrijanaca i srpskih dobrovoljaca za napad na Beograd 1789. godine obavljeno je kod Ostružnice, gde je 11. septembra bio postavljen most preko Save.

Skupština srpskih starešina od 23. aprila do 3. maja 1804. (po starom kalendaru) u Ostružnici od odlučujućeg je značaja za dalji tok Prvog srpskog ustanka. U Ostružnici je sve do oslobođenja Beograda 1807. bilo sedište Karađorđeve ustaničke komande. U ovom selu tada je otvorena prva osnovna škola u ustaničkoj Srbiji. Od sedam narodnih skupština u vreme Prvog srpskog ustanka, na teritoriji današnje čukaričke opštine održane su još dve - 1805. u Pećanima i 1806. opet u Ostružnici.

U Prvom svetskom ratu Čukarica je poprište krvavih borbi 1914. i 1915. I prilikom oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu, Čukarica je bila poprište žestokih borbi. Između 15. i 20. oktobra 1944, na liniji Šećerana - Železnička stanica - tunel - crkva -škola, nemačke trupe su držale mostobran preko Ade Ciganlije za izvlačenje svojih jedinica.

Čukarica je, kao industrijsko i radničko naselje, bilo jedno od uporišta radničkog i sindikalnog pokreta Beograda i Srbije.

                                      Industrijsko predgrađe Beograda

Čukarica je dobila ime po drumskoj mehani Stojka Čukara iz 1850. koja se nalazila u podnožju brega, u blizini ušća Topčiderske reke u Savu. Iako od najužeg centra Beograda udaljena samo šest kilometara, Čukarica je bila malo naselje sa oko 800 stanovnika, koje je pripadalo Žarkovačkoj opštini. Njenom usponu doprinela je izgradnja prve srpske železničke pruge od Beograda do Niša, koja je puštena u saobraćaj 1884. Predgrađe se razvijalo duž druma, da bi se pred kraj 19. veka povezalo sa Beogradom.

Na padinama Košutnjaka, književnik Matija Ban podigao je 1861. letnjikovac u kome je okupljao najpoznatije ondašnje kulturne poslenike. O letnjikovcu se više i ne zna gde se tačno nalazio, ali po Matiji Banu čitav ovaj kraj početkom 20. veka dobio je ime Banovo brdo.

Evropeizacija Srbije posle odlaska Turaka dovela je i industrijsku proizvodnju kao neminovnost budućeg razvoja i međunarodne razmene. Na njegov razvoj i porast stanovništva veliki uticaj je imao rast gradske privrede, kada Čukarica počinje da se razvija kao industrijsko predgrađe Beograda. Na to je uticao sve masovniji priliv osiromašenih seljaka, koji se zapošljavaju kao najamni radnici u gradskoj privredi. U početku je to bilo neveliko naselje bez osvetljenja i vode za piće, sa dve nekaldrmisane ulice i nekoliko razbacanih kuća, jedva prohodno, naročito u proleće kada se Sava izlivala i plavila ceo kraj.

Prva fabrika koja je 1884. podignuta na Čukarici bila je fabrika za preradu kože. Vodilo se računa o izboru mesta za izgradnju industrijskih pogona, tako da su smeštani na periferiji Beograda, blizu reke, radi lakšeg transporta robe. Državna dobra, koja su tada bila nenaseljena, ustupana su fabrikantima pod povoljnim uslovima, jer je zakon iz 1898. davao je velike povlastice preduzimljivim vlasnicima kapitala.

Čukarica je 1895. postala sedište Srpskog kraljevskog brodarskog društva. koje je deset godina kasnije od radionice preraslo u brodogradilište. Između dva svetska rata Državna rečna plovidba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca imala je svoje plovne radionice na Adi Ciganliji i na Savi kod Solare. Čukaricu je posebno proslavila Fabrika šećera, prva u Srbiji, koja je počela da radi 1900. I danas postoji drvna industrija u Makišu, a nekadašnja strugare je u izvesnom smislu preteča moćnog sistema obrenovačkih termoelektrana. Dodaju li se tome "Šelovo" (danas "Jugopetrolovo") stovarište benzina, fabrike boje i firnajsa i ostala industrijska preduzeća, jasno je da je i pre Drugog svetskog rata Čukarica bila moćan industrijski rejon.

Razvoj industrije na ovoj teritoriji brzo je doveo do prerastanja Čukarice u samostalnu opštinu. Ostvareno je to ukazom kralja Petra I Karađorđevića od 30. decembra 1911. Nagli prirast stanovništva posle Prvog svetskog rata otvorio je problem izgradnje stanova, što je dovelo i do pojave nehigijenskih naselja.

Između dva svetska rata na Čukarici je podignuto više važnih industrijskih objekata, kao što su: Fabrika motora (1927) , Fabrika kože i obuće (1939) i Fabrika kartona "Umka" (1939).

Čukarica u sastav Beograda ulazi 1930. čime gubi status opštine, a njeno jezgro postalo je XIV beogradski kvart, dok su Mihajlovac i Banovo brdo dospeli u XIII kvart.

                                                   Novija istorija

Posle Drugog svetskog rata, industrijski razvoj Čukarice se nastavlja, grade se mnoge fabrike (ILR, "Zelengora"...) i razvijaju trgovinska preduzeća ("Ateks", "Banovo brdo", "Antikor"...).

Kada su posle Drugog svetskog rata u Beogradu 1952. ukinuti rejoni i formirane opštine, nijedna od njih ne nosi ime Čukarice, dotadašnjeg VII gradskog rejona. Tek od 1957. godine, posle nove reorganizacije, Čukarica i imenom postaje jedna od opština na užem gradskom području. Rakovica se oktobra 1974. odvojila kao posebna opština.

Decenijama više nego skromno radničko naselje sa tek ponekom kućom na sprat, Čukarica se naglo preobrazila u moderan grad, naročito intezivnom gradnjom od 1965. do 1975. Nestala su nehigijenska naselja, Radnička ulica je 1966. generalno rekonstruisana, izgrađen ja nadvožnjak preko pruge Beograd – Niš, povezana Radnička ulica sa Kirovljevom, rekonstruisana Požeška ulica, a demontirana je pruga uskog koloseka. U čukaričkom naselju Golf realizovan je jedinstven poduhvat - realizovani su projekti osam poznatih arhitekata iz raznih delova sveta.