Sećanja na Galeta Jankovića - VIKENDICA

Početkom sedamdesetih, na desnoj slankamenskoj obali zvanoj Oduševci, nikla je mala, lepa vikendica u alpskom stilu. To je bilo vreme kada se od plate živelo, a od viškova, regresa i trinaeste plate zidalo.

          Tehničar Periša i žena mu, Danče, tako rešiše da naprave kućicu za odmor, a bogami i da ulože teško nezarađene pare u nešto što je uvek kapital. Ujak Milija, referent na stovarištu sušene građe, ustupio im je dva kubika greda upola cene, a sestrić Ljuba, trgovac u „Ferumu“, pokloni im šrafove i klanfe. Kada je stigla cigla iz Golubinaca od kumovog kuma, gradnja je mogla da počne. Periša, zlatnih ruku i Danče brzog skoka, stigoše do krova za dva meseca. Pobodoše jagnjeću glavu u rogove i počastiše prijatelje, rođake i kumove.

          Godinama su njih dvoje, svakog vikenda odlazili u kuću za odmor da dirinče i vraćali se mrtvi umorni u svoj skromni, dvosoban stan. Deca im nisu pomagala, jer su morala da uče, a baba je bila bolešljiva, pa bi samo smetala u onoj lepoti. Kada su krajem osamdesetih najzad završili vikendicu, udari kriza.

          Krenuše nestašice kafe, ulja, mesa i benzina. Ukinuše se viškovi i trinaeste plate, pa se u kuću za uživanje nije  moglo. Svake subote, vikendica je čežnjivo gledala ka slankamenskom drumu ne bi li ugledala svoje gazde, ali uzalud. Vetar je digao crep, oluci su zarđali, grede istrulile. Jedino društvo su joj bile bele lađe, koje su taljigale ka Beču i Pešti.

          Danas, na oronuloj kući za odmor stoji kartonska tabla na kojoj piše – Na prodaju. Dođu ljudi, pogledaju, namršte se i – odu. A ona, gorda, ne pokazuje ni gorčinu ni tugu. Zna da će jednom doći neko, ko će od nje opet napraviti lepu kuću, crvenog crepa i bakarnog opšiva. Da će to biti opet ona zgodna devojka kao s početka sedamdesetih.

                                        Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - TURISTIČKA PONUDA

Vidim, agencije izbacile nove aranžmane za putovanja, pa se setih kako smo nekada, već krajem juna, jurcali u najveće svetske zabiti i eldorada, u staru damu Evropu i mediteranske lumperajke.

Nije bilo kraja sveta gde nisi mogao da nađeš Jugovića. Mislim, onog bivšeg. Odeš na Tibet, ono Slovenac planinari... U Peruu Crnogorac gusla, u Diznilendu Srbin delje slaninu, na Floridi Makedonac prodaje leblebije. I to sve preko agencija! Daju ti katalog od po kile, pa listaj i vidi gde ćeš. A naslovi, čista poezija:

-      VIDI NAPULJ PA UMRI, tri dana avionom, smrt po želji, doplata za trovanje picom „kvatro stađoni”.

-      BELA MAFIA DI SICILIA, pet dana kombinovano, ručak kod don Ćića Mamamie, pucanje na karabinjere, večera u samici u Palermu.

-      IZA GVOZDENE ZAVESE, sedam dana kroz zemlje narodne demokratije. Poseta filijalama KGB-a, kupovina državnih tajni za kliring.

-      HOLANDSKE KOLONIJE, zemlje gde nema lala, nema vetrenjača, nema ničega. Deset dana.

-      BUDITE ROBIN HUD, sedam dana u Šervudskoj šumi, ćebe za suprugu, ručak u normanskom zamku koji prvo morate da osvojite, poslednjeg dana dizanje ustanka. Beg autobusom.

Ko nije imao za inostranstvo, imao je na raspolaganju atraktivne  aranžmane u zemlji:

-      PUTEVIMA PRVE PROLETERSKE, Igman, sedam dana. Vodič na čelu, na belom konju, lekarska pomoć u Foči, specijaliteti sa kazana Seada Mulabdića Ibre, legendarnog kuvara pratećeg bataljona.

-      RUŠENJE MOSTA NA NERETVI, vikend sa noćenjem, ako niste na straži. Izbor za Mister Volođu, drugarsko veče sa neprijateljima i domaćim izdajnicima.

-      NEPOZNATA BELA CRKVA, poseta Žikičinoj kući, streljana sa pokretnim pandurima, večera uz proglas narodima i narodnostima.

-      ZIMSKA IDILA U KUMROVCU, sankanje u naćvama malog Jožeka, priče djed Martina uz puricu i štrukle.

Eto, tako smo se provodili dok je bilo para i dok smo svake treće godine bacali stare kufere. Eh, kad bi opet bilo.

                                                   Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - MANIFESTACIJE

Naša zemlja je bogata jabukama, šljivama, pšenicom, ali i manifestacijama. Ama, nema regiona, opštine, kraja, seoceta, koje nema dan u godini kada se klopa, pijucka i suduje. Kada se nešto proslavlja ili obeležava. Kako su se vremena menjala, tako smo izmišljali nove datume.

Nekad se slavilo rođenje nekog vojvode, posle narodnog heroja. Probijanje austrougarske opsade zamenilo je osnivanje partizanskog odreda. Naravno, samo u krajevima gde nisu rođeni ugledni pisci, prosvetitelji ili dobrotvori. Lako je bilo onima  u Tršiću ili Brankovini da naprave Vukove ili Desankine dane, ali šta da rade oni u Donjem ili Gornjem Klikovcu?

E, zato smo izmislili kobasicijade, kavurmijade, zlatan klot i srebrni frket, kotliće i ražnjeve, izgubljene jaganjce i hajke na vukove. Oni koji su bili na tim manifestacijama kažu da su se proveli ludo i nezaboravno. Jer, ipak smo mi narod od duha i veselja, iako nas istorija nije baš mnogo mazila i pazila.

Naravno da sem lokalnih slavlja imamo i manifestacije koje su ušle u evropske turističke kalendare i koje predstavljaju pravu atrakciju za neke druge svetove. To je, pre svega, Guča sa svojim čuvenim trubačima, pa Ljubičevske konjičke igre.

U svakom slučaju, dok je ovoga naroda, biće i manifestacija, slavlja, veselja. I onih velikih i onih malih. Zato, spremite se za Čiviju, Zlatne ruke, Sabor narodnog stvaralaštva, Nišku jesen i mnoge druge i zapamtite onu šumadijsku narodnu – u Srbiju se ne posti!

                                                   Tako sam video, a možda je tako i bilo.