Sećanja na Galeta Jankovića - TRIDESET OD MATURE

Trideset od mature…Ej!

Odela koja su nam kupili roditelji kao mladim pripravnicima i kompleti šiveni kod jeftinih šnajderki koje muči giht. Gužvamo se, ali porub još drži. Tri čira, dve žučne kese, par „angina pektoris”, možda i poneka prostata… Ko zna?! Odlikaši, muvare i ponavljači… Nesrećno udate i srećno razvedeni, slobodni koji ne znaju šta će sa slobodom… Duge, umorne veze sa kojima se putuje na Divčibare. Svi nasukani na tri tužne decenije. Gledali u pučinu, ostali u plićaku, seli u jedrenjak, ali nismo videli da su nam ukrali jedra.

Trideset od mature…Uf! Kolika ti je plata? Kako ti je keva? Viđaš li klince? Boli li te nešto? Čujem da ti je firma propala? Slike dece upadaju u šopsku salatu, albumčići idu iz ruke u ruku i obavezno: „Ovo smo mi u Turskoj.” Važni su oni kojima zvrči mobilni, nevažnima je iscurela  baterija. Već tri decenije nisu dostupni. Prvi se napijaju oni koji izlaze samo na godišnjicu mature. I u školi su znali šta se može i kada. Zato su razrednu zamenili ženom.

Trideset je prošlo od onoga dana, kada smo zagrljeni i pijani urlikali ispred naše gimnazije… Tada beše u modi ona pesma „Daj nam sunca”…

                                                            Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - KONJ

Nekada sam, svake nedelje, odlazio na beogradski hipodrom da gledam konje, te lepe životinje sa poštenim očima, koje umeju da prime i uzvrate ljubav. Međutim, te sezone nijednom nije vodio konj na koga sam se kladio, mada se užasno trudio i upinjao.

Prvi put mi je neko ćušnuo tiket u ruke i rekao: „Zaokruži nekog, bilo koga, tek da bude zanimljivo.” I ja sam onako, bez razmišljanja zaokružio broj tri. Tek sam kasnije video svog favorita, koji je kroz cilj prošao pretposlednji, sav zadihan i znojav. Okretao je glavu prema tribinama i meni se učinilo kao da mi se izvinjava.

Posle toga, nikada nisam mogao da se kladim na drugoga. Tešio sam ga posle svakog poraza i vikao uz ogradu: „Dobro je, mali, biće bolje!” Samo sam ja primećivao koliko se trudio i strahovao da li će ga opet pustiti na stazu. Ali, gubitnike niko ne voli... Ni ljude, ni konje.

Sledeće sezone moj konj više nije trčao. Dali su mi telefon „Zobnatice” da pitam šta je s njim, ali se nisam usudio da okrenem tih nekoliko brojeva. Plašio sam se loših vesti i pustio da mi do dana današnjeg ostane najlepši, najbrži i najbolji... autsajder. A što se tiče šampiona i pobednika, njih nek voli neko drugi. Nemam ništa protiv.

  

                                                                    Tako sam video, a možda je tako i bilo.

Sećanja na Galeta Jankovića - DECEMBAR

Slušam jutros kaljevu peć, pa se setih nekih drugih, toplijih vremena. Pucka bukovina kao nekad, dok je uz radio „Kosmaj” to bila jedina muzika u kući.

Ko bi rekao da će se na našu periferiju vratiti Boža amalin sa onom istom ispranom beretkom sa koje se po kiši slivala teget farba. Da će u ruci imati istu onu lopatu za pretovar, koju pamte skoro svi podrumi. Ko je mogao pretpostaviti da će iz trošnih dimnjaka opet pokuljati dim koji je nekada bojio sneg u neku boju nostalgije i da će me sve to setiti na frotirsku pižamu sa crvenim pajacima i grejanja leđa uz peć pred spavanje.

A bile su to sjajne godine... Deda je ložio peć časopisima koje je dobijao iz „Vagon lija” i dodavao malo uglja, tek da se uhvati žar. Baba me je pred spavanje češljala i na razdeljak bi kanula dve-tri kapi Crne mačke, da dete miriše. Uz šolju mleka i „Doktora Kildera”, pratio sam veče u novi dan. Uz isti zvuk koji danas čujem.

Prošla su vremena nafta-peći, trofazne struje, kreka-veso fantazija i švedskih tabli, da bi nam novo vreme donelo povratak na romantična stara vremena. Iznenada smo se setili stare oklopnjače „Potemkin” koja nam je tridesetak godina bila pod nosem u ćošku sobe. Morali smo da postanemo mnogo siromašni da bismo aktivirali staru damu, da se odreknemo sistema „sve na dugme” i opet napunimo podrume cepanicama i ugljem. Našli smo i zarđale mašice, staru kantu i gvozdeno postolje, da nam žar ne oprlji parket. Našli smo detinjstvo u samo jednom grejanju leđa, uz topli kalj.

Slušam jutros kaljevu peć, pa mi lepo. A bilo bi još lepše kada bi je ložio neko drugi.

                                                            Tako sam video, a možda je tako i bilo.