Tamo gde se završava periferija, a počinju oranice i dalekovodi, koji svojim tankim, metalnim rukama češkaju nebo, još uvek stoji mala, trošna baraka na kojoj piše – bufet Titanik. Onaj pravi Titanik je davno potonuo, ali ovaj naš se još uvek drži.
Stari metalni šank, ali sa novim ekserima, stari malter, ali nova masna farba, stari vinjak, ali u flaši sa novom etiketom, stari kelner Mileta, ali sa novom leptir-mašnom, još čekaju one klince koji su ranih sedamdesetih na plastičnim gajbama osvajali svoje prvo pivo. Svaka mladost ima svoju muziku i kafanu, a nama se, eto, zalomilo da Titanik bude kafana naše mladosti.
Te, sedamdeset i druge, kada je čika Raja golubar uzeo u najam taj bircuz, na šanku je stajao niški radio „Koncert” sa gramofonom na kome su se vrtele tri pesme – Pijem da je zaboravim, O majko, majko i Zbog jedne divne, crne žene. Na kalendaru iznad šanka, smeškale su se Rakel Velč u julu, Ursula Andres u avgustu, a za septembar nisam siguran… Brižit Bardo ili Džejn Birkin. Na centralnom zidu, visio je drug Tito u koloru, u admiralskoj uniformi na „Galebu”, zagledan u modru pučinu. Raja golubar nije hteo da kači one stroge slike za kabinete i berberske radnje, već je hteo da uz Titanik ide neko more, čisto zbog stila. I uvek kad bi pogledao u fotografiju Maršala, procedio bi kroz zube: „Ih, ljubi ga majka.” Od prvoga dana u Titaniku radi Mileta, Rajin brat ili kelner naše mladosti, koji tvrdi da se nikada nije napio, jer cuga u trku.
Naša generacija ima obavezu da svrati jednom mesečno na „malu gurmansku” i kriglu, jer su braća osetljiva kao roditelji koje deca ne obilaze. Čim se pojavimo, oni dreknu uglas:
- Pa, dobro bre, omladino, mi smo mogli i da pocrcamo, a da se ne zna!
Tamo gde počinju oranice i gde dalekovodi tanušnim ručicama češkaju nebo, još uvek stoji bufet Titanik… Mesto gde smo jednom bili mladi.
Tako sam video, a možda je tako i bilo.
