Sećanja na Galeta Jankovića - Paradajz turizam

Ne tako davno, sa naše periferije, ozarenih lica, polazile su komšije put Niša, Sićevačke klisure i Skopja, da bi petnaest dana „carski“ letovali u Grčkoj.

Sećam se Spasojevića, pionira „paradajz turizma”, čiji je  vartburg zveckao zbog tanjira, viljušaka i noževa u gepeku. Čak su se i carinici, koji su na graničnim prelazima viđali svašta, čudom čudili kako pola kuhinje može stati u gepek. Tu su bile čak i cediljke za rezance, plastični  karafindl i pretis lonac. Jedino nisu nosili plehove za pečenje, jer je za tu vrstu klope u Grčkoj, tačnije na potezu Paralije-Stavros-Platamon, postojao razrađen sistem. Domaćin u beloj potkošulji, u cik zore oko 5 sati, prvog dana letovanja ode u pekaru i ako obeća Grku da će svih 15 dana peći pilence i đuveč kod njega, dobija na poklon suvenir - pleh. Slična pogodba može se postići i na pijaci, kod filigrana, Grka Zorbe koji na plaži, zajedno sa svojim magarcem Jorgom prodaje bostan. Spasojevići toliko nagodbi naprave i toliko obrnu kapitala, da su uz sav trud uspevali da potroše sto pedeset maraka za hranu i da se vrate po dve-tri kile podgojeniji, tj. bucmastiji.

Naravno, nisu Spasojevići jedini „paradajz-turisti“ na našoj periferiji, ali ih uzimamo za primer zato što su najmanji rasipnici. Na primer, Markovići vole da letuju malo komotnije. Svakog trećeg dana zakolju lubenicu, a nije retko da glava familije ponekad popije i pivo.

Ove godine neće zveckati vartburg i neće biti pilića u plehu. Skočila drahma, da se to izdržati ne može. A oni koji su navikli da letuju najjeftinije moguće, taj trošak ne mogu podneti. Iako se plehovi još uvek daju za džabe!

Sećanja na Galeta Jankovića - Očevi i oci

Očevi su nas upropastili, oci dokrajčili. Dok su bili tate, sve je bilo drukčije. Šlajpici puni, kuća puna, mama u bundi, mi u Trstu, a oni... u Libiji, Iraku, Sahari, Maču Pikču. Parice stižu, a nema ko da gunđa! Dolar ko kuća, a kuća bez domaćina. Društvo loče viski i koka-kolu dok je mama na poslu. A onda mama loče, a mi u kafiću.

A kad tata, prepečen od sunca i izujedan od škorpija, dođe - radosti nema kraja. Kuferi nabrekli, parice ko šaše, a što je najlepše, ne ostaje dugo. Ode nazad malim afričkim iščukanim avionom sa našim obećanjem da ćemo učiti i maminim da će manje troštiti. I svake dve godine izmuva preko veze da ostane još dve. Izeli ga monsuni, amebe, štakori i zmije samo do pola. Ima tu još da se glođe i glođe!

Dobri tata postaje ćale kada krene po bolovanjima. Izvali se usred dnevne sobe, kašlje, krklja i svakog dana ponešto snima. Otima nam flaše viskija i daje ih lekarima! Pare za leviske  i letovanja prebacuje u fond za lekove! Boluje preko naših leđa bez imalo obzira.

I onda, jednog dana, ćalci postaju očevi! Zapošljavaju nas u nekim jadnim firmama sa radnim vremenom od 7 do 3, poklanjaju nam opel kadet iz 1979. godine, ustupaju velikodušno dečje sobe da smestimo porodicu, pričaju nam ono što je trebalo da pričaju pre dvadeset godina... Očevi, naravno, ne shvataju kako su bili dobre tate. Oni misle da su sada, onako izmoždeni i polubolesni pravi, a da su onomad rmbali, sticali, pabirčili, gradili... Ne kapiraju da smo tada uz njih, a bez njih, imali sve, a danas ništa! Koliko ondašnje SVE danas vredi, dobro se zna i oseća.

Kada tim i takvim očevima kupimo parče sira iz uvoza, dugmad za košulju kod švercera ili mašnu na rasprodaji, postaće oci. Naši dobri oci, koji nikada nisu znali šta nam u stvari treba. Od kojih smo drpali, kao što su oni drpali od društva. Takvo je vreme bilo, u takvim smo godinama bili.