Sećanja na Galeta Jankovića - Sindikalno letovanje

U albumu sa starim, crno-belim slikama, još uvek dremaju zumbane sličice sa sindikalnog letovanja iz davne šezdeset i devete godine, ovim redom:

Fiat 600, zvani fića, sa gepekom punim kartonskih kofera uvezanih žicom i kanapom i babom na prednjem sedištu, sa plehom pite u krilu. Otac sa termosom i tri vlažne maramice na vratu, čelu i levom uvetu, u platnenim espadrilama da bolje oseti kuplung, majka sa pečenim piletom i pod „bensedinima“ jer samo čeka da se baba i otac pokoškaju, histerično urla: „Kad su se dva bracanina...“ još od Zemun-polja. Dete ošišano tako „da glava diše“ sa Jugoplastikinim perajima na nogama. Pokušava da se namesti za spavanje i svaki put kad se promeškolji, opali perajima babi zaušku. Onda dobije ćušku i bolno jeca kao fića pri preticanjima.

Put do mora, na kome prete velike opasnosti. Miris roštilja kod Banje Koviljače, miris jagnjetine sa panja kod Višegrada i ladna kokta u plastičnim kadicama punim leda. Naravno, pravi sindikalci ne upadaju u zamku, makar svisli od gladi i žeđi! Baba brzo podmeće ocu parče pite pod bradu, a majka ga udara batakom po temenu. Sindikalni fond može biti okrnjen tek za kaficu u Mostaru. Šetnja mostom je u to vreme bila besplatna.

Dolazak u sindikalno letovalište u kasnim večernjim časovima. Ukočeni otac leže na dasku, baba još uvek sedi u fići, jer ne može da izađe. Upalili joj se čukljevi. Majka je bleda ko krpa, a ja histerično pumpam šlauf.  Upravnik Lule prti kofere i kaže da je sačuvao četiri porcije slatkog kupusa od ručka. Saopštava nam da je za druga inžinjera odvojio omalterisanu sobu i novi lavor. Odmaralište je stiglo „do prve ploče“, ali šta čoveku treba na moru sem sunca i vode? Kupus toliko smrdi, da se odlučujemo za laku večeru - marmeladu Grocka u pakovanju od pet kila i margarin.

Baba razmešta krevete u sobi i prebacuje orman iz desnog ćoška na levi zid. Otac i baba ne govore, majka plače, ja sam kažnjen. Ne daju mi da spavam sa maskom za ronjenje. Šjora Luce kuca na prozor i pita: „Oći l’ dite rogaća?“ Otac duva dušek za babu, po kome će ona sledećih deset dana juriti protezu do zore. U daljini, čuje se more i zvuk njihanja tri palme na otoku sreće.

Prvi dan na plaži. Kupuje se termos i primus od Čeha. Lule izdaje bon za suncobran. Među konzervama i korpama od lubenica plutaju deca i vrište. Na banderi plakat za koncert Tereze Kesovije, pre operacije nosa. U bioskopu, Džon Vejn i „Rio Bravo“. Kuvarica Milanka sprema ćušpajz za ručak. Otac pije vlahovac na suncu, zatim hrče. Baba je u hladu, u kecelji. Majka prvi put izgovara rečenicu, koju će kasnije stalno ponavljati: „Sad i nikad više.“

Fotograf na plaži cima magarca i plastičnog labuda. Ja tri puta padam sa labuda jer je prenapumpan. Ipak, slika je napravljena iz četvrtog pokušaja.

                                                                 Tako sam video, a možda je tako i bilo.

                                                                              ,,LABUDOVA PESMA"