U dobrim, starim vremenima, znao se red! Prvo, svi gradovi su imali ulicu Maršala Tita. Ne - druga Tita, Josipa Broza ili predsednika Joške, već maršala! Od silnih titula, on je najviše voleo baš tu, jer svaki čovek voli da bude ono što nije, a to se retkima ostvari. Posle je maršal postao doktor vojnih nauka, studirajući uz rad. U svim gradovima ulica Maršala Tita vodila je do Trga slobode! Na početku, robna kuća Beograd, a na kraju, poslastičarnice Božur, Metohija, Nuhi, Pelivan. Između korneta, koji su simbolizovali dva slapa, slika sa broda Galeb. Admiral (na kopnu maršal) zagledan čeličnoplavim očima u morsku pučinu. Između robne kuće i poslastičarnice, dom kulture u kome radi kulturno-umetničko društvo preko dana, a uveče se prikazuju bioskopske predstave.
Svaki grad je imao i svog mrtvog i živog heroja. Pokojnik je dobijao bistu ispred osnovne škole, krštene po njemu, a živa debeljuca je, na Dan oslobođenja, evocirala uspomene kraj jagnjećih zaponjaka.
Svaki grad je imao i svoje unutrašnje i spoljne neprijatelje. Unutrašnji su bili ugostitelji, advokati, berberi, sitne zanatlije i ostali privatnici, koji nisu zavisili od državne plate. A spoljni je bio zajednički. „Majku im imperijaljistićku!“
Svaki grad je imao i svoju manifestaciju. Čiviju, Trubu, Zlatne ruke, Čobanske dane, Zlatnu bubu, Slaninijadu, Najbržu heklicu, Zlatnog drndača jorgana, Bakarni kotlić...
I na kraju, svaki grad je imao poštene opštinare i divlju gradnju. Pa šta? I Dedinje je naseljeno „na divlje“, pa ko te pita.
U dobrim, starim vremenima, svaki pirinač je bio kočanski, krompir ivanjički, kajmak kraljevački, a svaka kobasica bačka. Za svaku rakiju, kojom bi vas ponudili, govorili su: „Pek’o čovek za sebe!“ A kada bi poluošašavljeni odlazili, rekli bi: „Izvinite ako nešto nije bilo u redu.“
U tim vremenima, u kojima se znao red, seljak je postao radnik, socijalni slučaj sa ocem na selu. Otac, kasnije i deda, prehranjivao je veselog samoupravljača, a ovaj bi mu pomagao kad god bi izmuvao bolovanje. Posle dvadesetak godina, strpljiv,
podstanar, dobijao je stan. Govorio je: „Jedva čekam da se penzionišem, pa da se vratim u zavičaj.“ Ostavio je stančić deci, koja su ga u zavičaj ispratila rečima: „Šta si, ćale, stekao? Ništa!“
U dobrim, starim vremenima, deca su bila pametnija od roditelja, a roditelji su sa strahopoštovanjem gledali u njihove diplome, kao u ikone. Sveti pravnik Mihajlo, Sveti Luka ekonomista, Sveta Paraskeva apotekarica... A kada smo već kod diploma, znalo se i ko šta studira. Neće valjda Kragujevčanin da studira farmaciju, kad mu je teča direktor u Zastavi. Ili Kruševljanin da „bistri“ političke nauke, a Merima proizvodi šampone i pomade. Ili, zamislite Zrenjaninca, koji želi da bude arheolog pored onoliko kilometara kobasica koje Servo Mihalj izbacuje dnevno. Piroćancu Tigar ispred nosa, a on bi u kustose!? Sve je rađeno planski, jer mi smo izmislili naučni socijalizam. Sistem u kome naučna misao trijumfuje nad zdravom logikom!
U tim i takvim vremenima, ljudi (vredni ratar, trudbenik samoupravljač, čobanče sa frulicom, presrećni rudar, razni organi...) su bili veoma skromni. Žene su želele šlafrok od zenane, zavese iz Magazzine Mešinović (Via Roma trenta sete), šest čaša iz Upima na tufne, lutku za sofu i lampu-gondolu. A očevi - nov kačket, perorez sa otvaračem za pivo i igračicom trbušnog plesa na rukohvatu, neku lepu značku za rever braon odela. Lenjin, Kardelj, Treći kongres samoupravljača, Crveni barjak, nije važno. Žene su se ljutile na muževe samo kad ovi malo više popiju. Onda se očevi naljute, pa u kući ne mrdaju prstom. A kad se još više naljute, ručaju u menzi u firmi. A kada se strašno naljute, ne peru se u kući u lavoru, već se pljuskaju na dvorišnoj česmi i mumlaju: „E, moj jadovane, šta si doživeo...“ A žene vire kroz prozorče i tiho gunđaju: „Dobi’ upalu pluća, baš me briga...“
I zato, ako sretnete ljude koji kažu: „Ih, al’ se nekada dobro živelo“ - znajte da misle na ta i takva stara, dobra vremena. Tako sam video, a možda je tako i bilo.
,,LABUDOVA PESMA"
Нема коментара:
Постави коментар